Doživljeno kao mera objektivnosti

Doživljeno kao mera objektivnosti



Često u komunikaciji navodimo kao argument da nešto znamo zato što smo to nešto doživeli. Da li je to ispravna tvrdnja? O čemu se to zapravo radi? Šta je i koliko uopšte znači  sam doživljaj nečega?


Svi mi čitav život doživljavaju razne  situacije, tačnije događaji se prepliću a mi smo ih manje ili više svesni. Ono šta nas uvodi u problematiku ove teme je samo iskustvo i samo tumačenje doživljenog. Doživljaji sami po sebi ne znače ništa.

Tek kada postanemo svesni dogadjaja i izvedemozaključak  on dobija na značaju. Sve postaje još zanimljivije kada uočimo da svest nije tako jednostavna i poznata reč kao bi mi želeli i kako je olako svi upotrebljavaju. Ako požljivo posmatramo ubrzo uvidimo da ljudi imaju različitu svest i da se ona hijerarhiski vrlo razlikuju. Ako posmataramo dublje u sebe vidimo da je očigledno i naša svesnost varira i da nikada nije na istom nivou i ista duže vreme.


Sledeča činjenica je da se doživljeno može posmatrati i za vreme i nakon samog odvijanja dogadjaja. I  vrlo često se i dešava da se vraćamo u prošlost i unutar sebe ponovo doživljavamo isti dogadjaj. Zašto to radimo? Pa da bi ispravno shvatili smisao zašto nam se dogodilo ili zašto smo tako ragovali. Ako se složimo da je ovo moguće i realno možemo izvesti zaključak da smo u stanju izvesti zaključak o nečemu i bez ličnog realnog trenutnog doživljaja.

Da li možemo izvući pouku iz dogadjaja koji  uopšte nismo realno doživeli u materijalnoj pojavnost?

Naravno da možemo. Teško ali ne i nemoguće. Zapravo sve što nam se dogadja je pored ostalih stvari pretstavlja i prikupljanje obilja raznoraznih informacija. U trenutku doživljavanja mi ih skladištimo i kasnije kada doživljano postane prošlost mi se možemo vratit i osvestiti infomacije ponovo pokušati da izvučemo pravi zaključak - pouku iz doživljenog.

Ali kako to funcioniše kada nema realnog doživljenog dogadjaja? 

Praktično nimalo jednostavno i izgleda prosto nemoguće ali teoretski je vrlo prosto. Potrebno je vredno i tematski sakupljati potrebne informacije. A kasnije sve povezati u funkcionalnu celinu, analogno i logikom izvući potrebne pouke.  Ovde se govori ustavri o naučnom pristupu koji je razradjen do tančina i u upotrebi od davnina. Mnogo je otkrića i primera kroz istoriju koji su pojedinoici teoretski vrlo tačno doživeli a kasnije se i praktično osvedočili.

Ako se sada ponovo upitamo: Doživljeno kao mera objektivnosti?

Ponovo možemo tvrditi sa pravom da samo doživljeno ne znači ništa samo po sebi ako naša svenost nije sposobna da izvuče potrebne zaključke. Ako razložimo reč svesnost moramo izdvojiti Um sa svojom sposobnošću analogije,  logičnosti i analitičnosti kao ključne osobine i temelj naučnog pristupa u izučavanju.

Šta je sa iskustvom stanja prosvetljenosti?

A sada postavimo ključno duhovno pitanje: Da li je neophodno doživeti stanje prosvetljenosti da bi se shvatio smisao i proces življanja u stanju prosvetljenosti?

Mnogi su doživeli i svedoci su doživljenog ali to nije dovoljno da se razumeju sve potrebno. Od njih imamo samo svedočenje o doživljenom. Isto je i sa stanjem prosvetljenosti.

Praktično samo retki duhovnici imaju naučni pristup samospoznaji a često i nemaju fizički doživljaj prosvetljenosti pa sakupljaju činjenice o tome i  tako dolaze pravog teoretkog razumevanja.

Još su redji oni koji imaju i iskustvo prosvetljenosti i naučni pristup znanju  ali nemaju celovit Um pa ne mogu izvuči i razumeti sve potrebne uvide i njihovo znanje nije potpuno koliko je u domenu ljudi.


Kada se teorija i praksa uklope, kada Um bude celovit kada osoba sa takvim umom bude hodala medju ljudima imaćemo konačno ostvarenu osobu. Takva osoba će biti u stanju da napiše i objasni kako se postupno,  sistematski dolazi u takvo stanje svesti. A ostali deo čovečanstva će moći i praktično putovati tim stazama i osvedočiti se u celovitost Uma...  ♫