Ko je kome smestio u Rajskom vrtu

Ko je kome smestio u Rajskom vrtu


Do dana današnjeg, priča o rajskom vrtu, Adamu i Evi, ne prestaje da intrigira duhovne tragaoce. Pre ili kasnije svako mora pronaći svoj smisao ove duboke simbolične priče. Neki će tražiti krivicu, a neki skriveni poredak dogadjaja.


Priča o rajskom vrtu  je poznata mnogima ljudima sveta. Ona je zapisana u 1. Mojsijevoj (Postanku) 1:26–3:24. To je priča o razvoju ljudske svesnosti i izgleda otpilike ovako, a evo šta u kratkim crtama, piše:




Drama ljudskog roda:
Negde u pra vremenu, mesto: Rajski Vrt
Uloge: Bog, Eva, Adam, zmija, andjeli čuvari.

Bog je načinio čovjeka od zemaljskog praha, dao mu ime Adam i smjestio ga u prekrasan vrt u području koje se zvalo Eden. Taj vrt zasadio je sam Bog. U njemu je bilo obilje vode i prekrasnog drveća koje je davalo svakovrsne plodove. U središtu vrta nalazilo se “drvo spoznaje dobra i zla”. Bog je zabranio prvim ljudima da jedu plodove s tog drveta, rekavši da će umrijeti ako prekrše tu zapovijed. S vremenom je Bog Adamu stvorio družicu — ženu koja je dobila ime Eva. Nju je stvorio od Adamovog rebra. Bog im je dao zadatak da se brinu za edenski vrt, da rađaju potomke i napune Zemlju.

Bog je prvi ljudski par stvorio sličnog sebi, davši im i starešinstvo nad savršenim svetom planete Zemlje, ali ih je Buntovnik ubedio da može da im da više. Tako ih je naveo da izgube gotovo sve što su do tada imali, i krenu u nepoznato.
"Ali zmija bješe lukava mimo sve zvijeri poljske, koje stvori Bog; pa reče ženi: Je li istina da je Bog kazao da ne jedete sa svakog drveta u vrtu?

A žena reče zmiji: Mi jedemo rod sa svakog drveta u vrtu; samo rod s onog drveta usred vrta, kazao je Bog, ne jedite i ne dirajte u nj, da ne umrete.
A zmija reče ženi: Nećete vi umrijeti; nego zna Bog da će vam se u onaj dan kad okusite s njega otvoriti oči, pa ćete postati kao bogovi i znati što je dobro što li zlo.

I žena videći da je rod na drvetu dobar za jelo i da ga je milina gledati i da je drvo vrlo drago radi znanja, uzabra rod s njega i okusi, pa dade i mužu svom, te i on okusi.

Tada im se otvoriše oči, i vidješe da su goli; pa spletoše lišća smokova i načiniše sebi pregače." (1. Mojsijeva 3:1-7)

Kako bi pronikli u stvarno značenje ove drame, potrebno je da se što je moguće više poistovetimo sa svakim od pomenutih likova, da imamo u vidu ograničenost reči kao i same terminologije. Ono šta je takodje vrlo važno, a podjednako teško je osloboditi se okova dogmatskog tumačenja koje vekovima čovečanstvo vuče sa sobom. Koliko je sam tekst verodostojan ne možemo raspravljati, možemo samo verovati da je i danas čitanjem moguće proniknuti u dublju suštinu ovog dogadjaja.

Ono oko čega bi trebalo da se svi slažemo, i u šta verujemo je da je Bog stvorio čitavu scenu, a da  su Adam i Eva bili njegova simbolična deca. Iz toga proizilazi činjenica da je njihova svest bila na mnogo nižem nivou od Božije. Sam Bog je trebalo da neprekidno nadzire i pazi na njihov spiritualni razvoj svesnosti.

Da li se Bog ponašao kao odgovoran roditelj? Gde je i na kome krivica?

 Piše da je Bog zabranio, ustvari izdao zapovest Adamu i Evi da ne jedu plod. Ostaje nam da samo pretpostavimo, da li je reč zabrana adekvatno prevedena. Važna je činjenica da li je  Bog zabranio Evi i Adamu da ne jedu sa drveta spoznaje ili ih je samo savetovao. Svakako je Bog kako tvorac vrta trebao znati da će pre ili kasnije Adam i Eva opaziti drvo i samim tim doći u iskušenje, pa je svako zabranjivanje ustvari i apsurdno. Ako je u pitanju samo savet da to ne rade onda ostaje činjenica da  se nije ponašao kao odgovoran roditelj, ili je to bila situacija gde mu je bilo realno nemoguće da preduzme bilo šta kako bi Adama i Evu  sprečio da probaju plodove sa drveta spoznaje. Možda, da je Bog dao  detaljno uputstvo kako se postupa sa drvetom znanja sve bilo mnogo učinkovitije.

Da li je realno ponašanje i rezonovanje bilo kog roditelja u sledećoj  situaciji? Ako detetu zabranimo da dira po struji. a samu našu zabranu tumačimo kao da smo je dali svesnoj i odgovornoj osobi, ne činimo li grešku jer posmatramo dete kao potpuno svesnu, i odgovornu ličnost. Šta ako se dete ogluši i strada o roditeljske zapovesti, svi će danas nedvosmisleno reći: Krivi su roditelji. Ali u slučaju kršenja zapovesti Adama i Eve, Bog je nedužan. Razmatrajući tako Edensku situaciju možemo zaključiti, da dogmatsko tumačenje "biti svestan" praktično uopšte ne znači i razumeti potrebno. Takvo tumačenje pojma biti svestan ustvari znači da je neko samo čuo informaciju i da se bez pogovora i tumačenja očekuje ponašanje u skladu sa tim.

U čemu se sastoji razvoj ljudskog roda ogledavajući se u ovoj priči?

Ono oko čega se uvek vodi polemika je samo značenje reči "svesnost" koja se  koristi kao ključna odrednica za razumevanje čitave priče. Neophodno je razumeti da su iz Božijeg ugla posmatranja Adam i Eva bili nesvesni, kao bilo koje dete na svetu danas.

 Možemo raspravljati o značenju reči svesnost, i dokazivati da li su i biljke i životinje takodje svesne, i šta ustvari odredjuje svesnost. Razlika u svesnosti evidentno postoji i medju ljudima, a kamoli ako se poredimo sa  životinjama i biljkama za koje se tvrdi da su takodje svesne.

 Ono što se naziva svesnost Adama i Eve je diskutabilno sa današnjeg aspekta. Danas se često čuje pitanje koje uvek povlači polemiku: Da li si svestan, da si... Da li je bio svestan... On nije bio svestan...  Moje mišljenje je da se deca radjaju kao nesvesna i da polako postaju svesna, ali mnogi odrasli ne zasluzuju titulu svesnosti. Tom logikom su i moje tvrdjenje da su Adam i Eva stvoreni kao deca, nesvesni na putu da postanu svesni, odrasli.

Da li su Adam i Eva razumeli Božija uputsva?

 Iz priče proizilazi da su oni svakako čuli Božije reči, šta se sme a šta ne sme. Ali, Adam i Eva nikako nisu mogli da tada formiraju nikakvo SVOJE ZNANJE o tome, dok nisu dobili mogućnost spoznaje iskustva kao  i racionalnog zdravorazumskog razmišljanja, analize, logike...  A to su mogli dobiti tek nakon što su probali plod sa drveta znanja. Tačnije tek je tada oformljen početni,  prvobitni oblik zdravog razuma koji može ali i ne mora dovesti do potrebnog znanja.

 Pre kušanja ploda su živeli u ljubavi sa Bogom jer su imali neposredni OSEĆAJ i INTUITIVNU informaciju šta treba, a šta ne. Ono što je vrlo pogrešno je što se na to gleda kao da su Adam i Eva bili zrele i odrasle ličnosti, a imale neku vrstu svog spiritualnog znanja. To nema veze sa ličnim  znanjem to su jednostavno informacije koje su oni dobijali, i u koje su Adam i Eva možda i bezgranično verovali. Živeli bi oni tako zauvek da nije došlo vreme za dalji duhovni razvoj Adama i Eve, i tako dodjosmo i do ove priče.

Šta je zmija slagala?

Dok su živeli u Raju Adama i Evu je samo njihovo bezgranično poverenje, VERA u Boga čuvala od svih zala ako ih je bilo. A tada je došla zmija koja se dogmatski često tumači kao prerušeni sam Sotona, koji ih je kušao i navodno nagovorio na "greh". Da se podsetimo, zmija reče ženi: "Nećete vi umrijeti; nego zna Bog da će vam se u onaj dan kad okusite s njega otvoriti oči, pa ćete postati kao bogovi i znati što je dobro što li zlo".

Postavimo pitanje, šta simbolično predstavlja "otvaranje očiju"? Otvaranje očiju je prvi korak postajanja svesnosti i to na materijalnom nivou, ali ovde je reč o analizi i zaključivanju o vidjenom očima. Adam i Eva su oduvek imali oči i gledali ali su postali "svesni" da su nagi nakon toga što su simbolično otvorili oči. Oči su naj dominatnije od pet fizičkih čula pa su u tom trenuku jasno videli i shvatili da je štetno po njih da idu nagi. Što se i potvrdjuje u tekstu: "Tada im se otvoriše oči, i vidješe da su goli; pa spletoše lišća smokova i načiniše sebi pregače." (1. Mojsijeva 3:1-7).

Ono što je ovde diskutabilno je da li je zmija nešto slagala? Na ovom primeru vidimo da je zmija bila u pravu, Adam i Eva su nakon kušanja ploda odmah shvatili da je loše da nagi hodaju. A vidimo da nisu ni umrli čak ni simbolično  kao što je Bog rekao da će biti, ako prekrše zapovest. Nisu postali jednakim sa Bogom ali možda dobili osobinu koji ima i Bog, da razume i zaključuje šta je dobro a šta ne. Ja nisam pronašao krivicu zmije, a Vi?

Ko je proterao Adama i Evu iz raja i zašto?

Proterivanje je vrlo teška i nezahvalana reč, a možda nije prevedena na pravi način. Do promena posle probanja ploda  sa drveta,  je činjenično došlo, a šta se stvarno dogodilo u mnogome zavisi od ugla sa čije se pozicije posmatra.
Dogma danas kaže pad i proterivanje. Ne verujem da je Bog takav. Kakav je to roditelj koji proteruje svoju decu iz doma, a pri tome se i sam nije ponašao odgovorno, zaključite sami. Moje mišljenje je da je ovaj deo nečijom ličnom voljom samo tako napisan iz nekih pobuda.

Da li su Adam i Eva "pali" u greh ili je u pitanju nešto savim drugo?

Kako ja vidim ovde je reč o sasvim prirodnom sledu dogadjaja i spiritualnom razvoju. Ali i  u mnogome zavisi iz koje perspektive, i čime se meri spiritualni razvoj. Niko ne postaje manje svestan i manje duhovno razvijen od onoga gde je. Može se samo zapasti u manje ili veće nevolje i zbog toga intenzivnije ili slabije  osećati ljubav prema Bogu, tako da  samo u tom slučaju ako merimo po nekom ličnom osećaju možemo nekako prihvatiti termin pad.

Kako bi priča terebalo da izgleda? 

Svako tumači priču kako i koliko  je u stanju da vidi duhovnu stvarnost, i u zavisnosti na kojoj se lestvici spiritualnog razvoja i sam nalazi. Potpuno je uobičajno da ova  priča vremenom dobija sve dublji i dublji smisao, posle svakog značajnijeg životnog iskustva. Za mene, u ovom trenuku najkraće opisan smisao priče izgleda otpilike ovako:

Priča o raju  je ustvari priča o razvoju svesnosti, gde Adam i Eva predstavljaju muški i ženski princip i deo popuilacije ljudi koja je živela na ko zna kada. Sve je tada  bilo različito, jer sam odnos medju ljudima i sa Bogom bio potpuno drugačiji. Vladao je odnos koji mi danas samo pretposavljamo i zamišljamo kakav je bio, a nazivamo ljubav. Potrebno je u potunosti shvatiti taj odnosa i način komunikacije kako bi razumeli čitavu priču na pravi način i razumeli termin ljubav. Ako to ispravno  razumemo imaćemo pravu odrenicu za svoje duhovno napredovanje.

Bog je za Adama i Evu bio vrhunska svest i tvorac svega. Komunikacija je bila oskudna, samo putem intuicije, jasnog osećaja da je nešto tako i da treba postupiti po tome. Takva konunikacija zahteva bezgranično poverenje i slepu pokornost Adama i Eve, kao i bezgraničnu čistoću i dobronamernost od strane Boga. Samo pod tim uslovima može postojati stanje svesti koje mi sada nazivamo ljubav.

U nekom trenuku je takvo stanje svesnosti postalo osvojeno i ljudska populacija je mora da ide dalje. Da krene ka višoj lestvici duhovnog razvoja. Simbolički su Adam i Eva kušali plod sa drveta znanja. I to je prapočetak. Fomiran je deo Uma koji može da analizira razmišlja, poredi i izvodi zaključke. Samo svojim umom se može i razumeti, i doći do potrebnog znanja. To je i početak samospoznaje. Pored osećaja, intuicije ljudi su dobili još bolje unutrašnje čulo. Kreiran je razum, kojim je moguće više približili se Bogu. Problem je što ovoga puta svako mora uložiti lični napor, kako bi izbrusio svoj Um. A detaljnog upustva kako to postići nema, jer svako je individua za sebe. Kada su ljudi imali samo osećaj i sledili informacije koje su dobijali sve je bilo jednostavnije. Cena je bila što su živeli u neznanju. Danas ljudi žive pod uticajem i Osećaja i Uma, a duhovna nečistoća je učinila da danas  žive u neprekidnoj borbi, rastrgani,  u vlasti ili Osećaja ili Uma. To stanje je ustvari neka vrsta pakla koji svako sam kreira, oblikujuje za sebe, dok ih ne dovede u sklad.

Нема коментара:

Постави коментар

Svaka dobronamerna kritika je dobrodosla!